---

---

LOS ANGELES

Путовали смо око пет сати, највећим делом кроз пустињу. Један део пустиње имао је име: долина смрти. Заслужио је своје име. Као да смо стигли на крај света. Нема воде, људи, животиња, биљака. Чак ни кактус нисам видео.

Пут је био широк и углавном раван. Аутобус грејхаунда брзо је ишао. Ер кондишен у аутобусу неуморно и тихо је радио. Зауставили смо се само на једном месту. Није било других места. Звало се Сан Бернардо. Одатле смо пролазили кроз лепше пределе. Размишљао сам о својим досадашњим авантурама. И даље сам имао пуно среће. Таман кад изгледа да сам пропао, нађе се неки излаз. Практично још ништа нисам урадио: нисам имао никаква документа осим југословенског пасоша без визе, нисам стекао дозволу за боравак и рад, нисам се оженио, али и даље сам био у игри. За четири и по месеца успео сам да прођем скоро пола Америке.

Зорана сам упознао у Београду. Као и Бранко из Чикага он је био познаник мог оца, кога је пуно ценио. Мој отац је дошао у Америку да купи дизел мотор за кадилак. Имао је код себе две хиљаде долара. То је оставило утисак на Зорана. Он је поштовао људе који умеју да направе новац.

И ја сам оставио утисак на Зорана. Зоран је био са својим братом Драганом на одмору у Београду. Отац их је извео на пиће у ресторан ‘Кошуту’. На несрећу и ја сам био ту са једним пријатељем. Тако сам се грозно напио да је било чудо да ме Зоран прима у кућу.

Био је још дан кад смо стигли у Лос Анђелес. Аутобуска станица је била пуна бамова, бескућника, скитница, џепароша, превараната, макроа, проститутки, травестита, агитатора разних секти и осталих пропалитета. Изгледало је грозније него у Чикагу, а ипак на неки начин ми се и допало. Неки су шетали тамо-вамо, други седели по поду, трећи стајали уза зид или поред главних врата. Врло живописна скупина људи! Као да су побегли из предворја пакла. Нигде није било Зорана. У Сан Бернарду сам потрошио девет долара. У џепу сам имао само један долар. Кад сам дошао у Чикаго имао сам деведесет четири долара, у Вегас сам стигао са десет долара. Овде сам био најтањи.

Већ сам погледом тражио говорницу да позовем Зорана, кад ми приђе Драган.

“Ево ме”, рече пружајући руку.

“Да ниси дошао, само сам могао да се придружим овим бамовима” рекао сам, па смо се пољубили три пута.

“Имао сам проблема са паркирањем, зато касним. Зоран није могао да дође. Ајмо у ауто.”

Имао је стари олдсмобил. Драган и Зоран су били рођена браћа, али су се разликовали и изгледом и понашањем. Драган је био висок, црн, мало проређене косе изнад чела. Изгледао је мрачно. Био је прави уметник на хармоници и у Америци је живео по своме. Увече би свирао по кафанама, а слободно време је испуњавао или са неком женом или излежавајући се. Он је то називао спознавањем себе самог и смисла живота.

Зоран је био средњег раста, смеђ. Код њега се човек могао преварити. Није изгледао тако опасно као Драган. Физички је био слабији, али је зато увек имао пиштољ са собом, иако није имао дозволу за ношење оружја. Један пиштољ је држао у футроли гитаре, други у колима, трећи у кући.

Имао је још средстава за самоодбрану. Копча на каишу је у ствари била закамуфлирани нож који је могао лако потегнути из појаса. То је једном и урадио у Чикагу. Закачио се са неким Шиптаром док су свирали у кафани. Шиптар је кренуо на њега и Зоран му је забио нож у стомак. Већ следећег дана браћа су напустила Чикаго.

Зоран је био у стању да убије човека. У тренутку, у афекту, многи може постати убица, али Зоран је то могао урадити не трепнувши оком, сасвим смирен. Носио је годинама пиштољ, а мало ко је знао да он има оружје. Није био од оних типова који носе пиштољ да сви виде: ево носим пиштољ. Носио је само колтове типа тридесет осмица специјал. Био је мали и згодан за ношење а разоран.

Зоран је имао кућу на брду изнад down town-a. Драган је био пролетер. Самопосматрањем није успео још ништа да стекне од материјалних вредности. Паркирао је кола. Ушли смо у кућу. Била је на спрат, са великом дневном собом у приземљу. На једном зиду видео сам српско народно одело, шајкачу, српску заставу, амерички грб. Зоран је био човек који је подједнако волео и Америку и Србију.

Сели смо у трпезарију. Понудио ме је пићем. Узео сам пиво. После оног пијанства у Кошути ово није било најпаметније. Ипак, морао сам једно да попијем. Драган је отварао конзерву бадвајзера када је стигао Зоран. Устао сам. Пољубили смо се. Зоран није био одушевљен мојим присуством. Није се трудио да то сакрије. Донео је себи пиво и сео.

“Ти за кратко време прокрстари Америку?”

“Случајност. Почетничка срећа.”

“Последњи пут си се јавио из Чикага. Зашто ниси остао тамо?”

“Тетка ме звала у Вегас. Да је у Чикагу боље и ви би остали тамо, а не би живели на овом брду у Лос Анђелесу.”

“Ми смо морали да одемо због Шиптара.”

“Али се нисте покајали.”

“Овде живи hi class. Чикаго је индустријски град. Добро си ти то све провалио. А што ниси остао у Вегасу?”

“Нисам могао да нађем посао. Немам папире. Тамо нема много рада на црно.”

“Виза ти је истекла?”

“Никад је нисам ни имао. Прошверцовао сам се из Канаде.”

“Како?”

Препричао сам укратко. Ово му се допало. Волео је предузимљиве људе.

“Слушај, помогао сам многима, помоћи ћу и теби. Овде не можеш да станујеш. Жена ми је отишла кад сам рекао да ћеш доћи. Заправо, отерао сам је. Hе може она мени одређивати кога смем примати у кућу.”

“Наша жена?”

“Енглескиња. Све је то иста фела. У ствари, она се нервира што помажем сваком. Последњи коме сам помогао, заглавио је у затвор. Заложио сам кућу као кауцију да би се он бранио са слободе. После ми се лепо одужио... боље да ти не причам како. Ако и ти забрљаш, не помажем више ником. Наћи ћу ти посао и стан. Даље се сам сналази. Требао си да се ожениш док си био у Чикагу.”

“Имао сам прилику. Морало је да буде за озбиљно. А није била за то. Радије бих платио и био слободан.”

“Тако сам и ја урадио. Платио сам две хиљаде долара.”

“Чиме се бавиш?”

“Грађевински послови. Код мене не можеш да радиш. Ја овде узмем Мексиканца, дам му неку сићу и он црнчи цео дан. Раније сам запошљавао наше. Не могу толико мало да му дам, стално о нечему причамо. Не ваља то. Мексиканци не знају енглески. Раде и ћуте. Овде их има два милиона. мислим на целу Калифорнију. Знаш ли енглески? ”

“Знам. Радио сам на пумпи.”

“То ти доста вреди. Како је у Београду?”

Причао сам шта их је занимало. Видео сам да су добро обавештени. Показали су ми која је моја соба.

2.

Ујутро, смо попили кафу и Зоран је испаркирао камион. Драган је остао да спава. Зоран је имао мањи камион. Као наш тамић .

После неколико мањих улица изашли смо на highway. Лос Анђелес је град кога чине више градова међусобно удаљених и десетинама километара. Нигде није било града у европском смислу речи. Мањи град, аутопут, опет неки градић и тако. И безброј кола на путу.

Зоранов камион је обилазио сва кола. Американци поштују ограничење брзине. Сто двадесет на сат у камиону није исто као сто двадесет у колима. Изгледало је као да летимо.

“Какав је ово камион?” Морао сам да вичем.

“Има мотор шевролет камаро.”

Зоран је обожавао спортску вожњу. И ја сам понекад волео, али само кад ја возим.

“Моја жена је имала порше, зато ја нисам купио ауто.”

Што је отера, помислио сам.

Стигли смо на неко место где је било пуно Мексиканаца. Били су у групама. Као наши физикалци код ’Вука’. Неки су га већ познавали. Одабрао је једног и ставио га у приколицу.

Кренули смо према једној кући у брду. Зоран је овде већ радио претходних дана. Сад је постављао неки огроман прозор. Мексиканац је помагао. Људи из куће су се правили да нас не примећују.

“Зар овде не износе пиће за мајсторе?”

“Код Американца да попијеш пиво џабе? Сад ћеш да видиш.”

Зоран је питао газду да нам да воде. У Европи би вам понудили неко пиће. Газда је одвео Зорана до једног апарата из кога је насуо воду. Лос Анђелес је огроман град. Вода за пиће се куповала. Ко је имао пара. Ко није, пио је из славине.

“Јеси ли видео? Овде нема пива.”

Завршили смо посао.

“Можемо ли да се окупамо у базену?” упита Зоран газду. Овај је ћутао. Зоран се брзо скиде, купаћи је већ имао на себи. Газда је ушао у кућу.

“Ово га не кошта ништа”, рече Зоран из воде.

Сео сам у хлад и запалио цигарету. Имао сам добар поглед испред себе. Неки људи баш лепо живе и не мисле да другом треба дати више осим оног што се мора.

Газда је платио Зорану, па смо сели у камион. Одмах је појурио. Приметио сам да намештање прозора није ишло глатко.

“Како си научио овај посао?”

“Кад сам стигао у Америку, нисам хтео да радим. Свирали смо по кафанама, издржавале су ме неке рибе. Возио сам и неке типове у крађу. Они су обијали или пљачкали. Ја сам био само возач.”

“Зато овако добро возиш.”

“Никад нас нису ухватили. Живео сам тако четири године. Затим смо дошли овде. Одлучио сам да радим неки поштен посао. Нисам знао ниједан занат. Дођем у једну грађевинску фирму. Имаш искуство? Имам, кажем. Они ме држе један дан, виде да не знам ништа и најуре ме. Одем у другу фирму, а већ сам нешто научио за онај један дан. Тамо ме оставе неколико дана. И тако, крао сам занат. Радио сам и на двадесетом спрату. Двадесет долара на сат.”

“Плашим се висине. То је један од послова који никад не бих радио.”

“Добро је ако нема пуно таквих које не би радио! Радио сам и као конобар. Служио сам једном Џек Николсона. Био је то добар посао. Нисам дуго остао. Мењао сам једног типа. Наставио сам са грађевином. Сад имам своју фирму.”

“Како дођеш до посла?”

“Један те препоручи другом и тако, чује се. Велике фирме су скупе.”

“Јесу ли сви овакве циције?”

“Нису. Прошли пут сам радио код једне Мађарице. Било је и пића и клопе. Нисам ја жељан тога, али не волим кад видим богатог, бедног човека.”

Стали смо пред аутомеханичарском радионицом. Изашли смо из камиона. Мексиканац је остао у отвореном делу иза кабине.

3.

Сервис се налазио поред пута. Неколико скупих аутомобила лежало је на плацу. Два су била на великим дизалицама. Није било кршева као код Милана. Овај газда је држао ниво.

Власник сервиса се звао Влада. Био је из неког села, околина Уба. Имао је тридесет три године, тамно црну коврџаву косу и здраво сеоске лице. Био је средњег раста и мало пунији.

Приметио сам да он и Зоран нису неки велики пријатељи. Било је и неколико доконих Југовића. Одмах сам осетио одбојност. Треба бежати од наших у белом свету. Доносили су само невољу.

“Владо, стани мало, шта ћеш с толиким новцем? ”

“Људи који возе кола не воле да чекају. Није исто кад оставиш телевизор и ауто на оправку. Треба радити док има посла.”

Представио ме је. Поздравили смо се. “Димитрије је аутоелектричар. Има десет година искуства.”

“Тако млад човек с толиким искуством?!”

“Отац му има радњу у Београду. Радио је код њега.”

“А што је онда дошао овде?”

“Мени не треба електричар. Неки пут, једном недељно можда.”

“А да ти помаже? Да скида мењаче, пере делове, одвија, завија, тегли?”

“Примио сам оног момка пре месец дана. Да сте дошли пре месец дана, можда бих га и примио кад се већ понешто разуме. Овај није знао баш ништа.”

“Знаш ли неког колегу?”

“Не. Могу да питам у сервису за прање кола. Тамо је радио овај момак пре него што је дошао овде. Хоћеш ли да переш кола?”

“Може.”

“Ајмо онда.”

Сели смо у Зоранов камион и одвезли се у сервис за прање. Није био далеко. Власник сервиса је био Американац. Висок човек, просед, господског држања. Изгледао је као управник неке галерије.

“Имам пуно ових Мексиканаца”, рече. “Платите и њега као и њих.”

“Знаш ли енглески?”

“Знам и да читам и да пишем.”

“Дођи сутра у петнаест до девет, па ћемо видети шта ћеш радити.”

Захвалили смо се и пошли.

“Где је са станом?” упита Тома.

“Код мене.”

“То је шездесет километара одавде. Вози лево. Наћи ћемо ближе стан.”

Стигли смо до једне забачене улице. Све куће у околини су изгледале лепо. Имале су велика дворишта. Дуж целе улице било је засађено високо дрвеће. Изгледало је као да смо у парку.

Тома је позвонио на високој, металној капији. Појавио се висок човек, леп, паметног лица, господског држања, стар, али усправног, младалачког држања.

“Добар дан, господине Добривоје”, рече Тома.

“Здраво момци. Каква вас невоља доводи у толиком броју код мене?”

“Тражимо овом момку стан. Сетио сам се да ви имате једну дворишну зграду за издавање.”

Добривоје ме пажљиво погледао.

“Одакле си, младићу?”

“Из Београда.”

“Околина или....?”

“С Топчидерског брда.”

“Леп крај. Па би да станујеш у сличном и овде?”

Насмешио се.

“Шта си по занимању?”

“Програмер за компјутере.”

“Управо смо му нашли посао у сервису за прање, овде близу вас.”

“То би било згодно кад би све било тако близу једно другом. Уђите да вам покажем собу.”

Отворио је широм метална врата. Ушли смо у двориште. Постојале су три зграде. У највећој је становао Добривоје са супругом. Друга је била његов радни кабинет. Трећу је издавао. Била је то светла соба са три прозора. Купатило је било у радној згради. У средини дворишта био је базен. Цена је била двеста долара. Зоран је извадио сто долара, као аконтацију. Добривоје је рекао да могу сутра да се уселим.

Вратили смо се у сервис.

“Ово нигде нема. Тек два дана си у Калифорнији а већ имаш посао и стан. Још имаш и базен a ја немам! Морам направити један”, рече Зоран.

“Треба ли да кажем да се ово мора прославити?” рече Тома.

Зоран извади двадесетицу.

“Купи картон милера. И зови Мексиканца. И он је човек.”

Објаснили су ми где је ликер cтop. Отишао сам по пиће. Добро је кренуло.

4.

Ујутро, сам се јавио газди на посао. Одвео ме је до надзорника. Био је то Црнац, средњег раста, у жутој мајици и тесним панталонама од неког истегљивог материјала, тако да му се оцртавала повелика буџа. Изгледа да је намерно носио овакве панталоне. Сав је био важан и послован. Није много причао. Објаснио ми је шта треба да радим. Остали радници су били Мексиканци. Како сам ја једини знао енглески, не рачунајући газду и Црнца, мој посао се састојао у томе, да кад стигну кола, пожелим власнику добар дан и питам какву врсту прања жели. Постојале су три врсте прања. Кредом сам на прозору исписивао знак за одабрано прање и узимао кључеве од кола. Затим су у кола упадала два Мексиканца, с леве и с десне стране. Имали су огромна црева још већег усисивача и чистили све што је било у унутрашњости аута. Затим сам ја седао у ауто и одвозио га на канал. Одатле га је вукла покретна трака. На крају су га сачекивали други Мексиканци и брисали крпама. Ови последњи су најбоље пролазили јер су једини добијали бакшиш.

Газда је седео у канцеларији тачно насупрот пријема кола. Прозори су били тамна огледала - стакла. Могао је на миру да нас посматра.

Углавном су стизала добра кола. Од пријемног до канала возио сам кадилак обичне и оне дуге пословне њих је било најтеже наместити на траку, јагуаре, ролс-ројсеве, бентлије и остале белосветске марке пропалог иструлелог капитализма.

Радно време је било од осам до пет. Пауза за доручак пола сата. Два дана у недељи слободни. Иако сам радио на црно, имао сам сва права. Плата петсто педесет долара. За стан је требало двеста. За храну сто педесет. Остајало је за цигарете и неко пиво.

Допао ми се овај посао. Потпуно је растерећивао психу. Био сам и у сталном покрету по калифорнијском ваздуху који ми је одговарао. Мала влажност и сваки дан сунце. Стално сам виђао успешне, богате људе. Нису на мене оставили неки утисак. Били су ту и њихова супротност, Мексиканци.

После посла, отишао сам до Владе. Био је у приличном послу. Понудио сам се да помогнем ако затреба.

Отишао сам кући, истуширао се и увукао у собу. Било је поподне, тишина, леп ваздух. Као да је мало допирало и са океана. Градић у коме сам становао звао се Шерман Оукс. Ово је било најлепше место од свих које сам променио, рачунајући и Канаду.

Увече сам прошетао по крају. Овде није било сиротиње, Црнаца, бамова и Јужноамериканаца. Они су овде само ринтали преко дана.

Никако нисам могао да стекнем утисак да сам у граду. Постојала је бескрајна дугачка улица дуж које су били поређани сервиси, маркети, ликер сторови, кафане. Мало увученије биле су куће за становање.

Допало ми се оно што сам видео. Вратио сам се у своју собу. Целу ноћ остављао сам сва три прозора отворена. Добра ствар. Имали су и мреже против комараца. Помислио сам да у ствари спавам без икакве заштите. Метална капија се могла лако прескочити. Крај је био миран и тих, али ипак сам спавао начуљених ушију.

Била је лепа калифорнијска ноћ, у кућици поред базена са много шуме около.

5.

Следећег поподнева покуцао сам на Добривојева врата.

“Извините што сметам. Хтео сам да питам имате ли нешто за читање? Неку добру књигу.”

“Имамо неких књига на српском. Не знам шта волиш да читаш.”

“Ако бисте ме пустили да погледам....”

“Уђи. Ово је моја супруга Вера.” Пришао сам жени. Била је као и он: негована, очувана, господствена. Показао ми је књиге. Брзо сам прегледао наслове. Одабрао сам једну. Извадио је из полице.

“Хвала вам. Нећу је дуго задржати. Брзо ја то прочитам.”

“Због мене не мораш журити”, рекао је и пратио ме до врата.

Завукао сам се у своју собу, скинуо у гаће и мајицу. запалио марлборо и узео књигу. Нисам имао пара, ово је још било и најбоље.

Следећи дан, сам вратио књигу. Добривоје је био у радном кабинету.

“Већ си прочитао?”

“Занимљива је. Нигде нисам излазио и тако, страну по страну....”

“Шта смераш даље, у вези посла? Ти си инжењер, сигурно не желиш да переш кола годинама?”

“Инжењер без искуства. Такве овде нико неће. Још странац без папира.”

“Прошла су времена кад су људе вукли за рукав да раде. Некад, кад би рекао да си лекар, инжењер, архитекта, могао си да бираш посао. Данас има свега.”

“Шта сте ви по занимању?”

“Ја сам архитекта.”

“Ви сте вероватно стигли у нека срећнија времена?”

“Сва су времена срећна ако си упоран и знаш шта хоћеш! Ја сам из Југославије отишао четрдесет осме године. Преко границе ме превео словеначки водич. Нисам напустио Београд због економских разлога. Имао сам кућу на Вождовцу и посао. Оставио сам породицу, супругу и две ћерке и пошао у свет. Нова власт ми није урадила ништа лоше, али нисам могао да их поднесем. На послу, на улици, нигде. Прво време сам живео у Немачкој. Разносио сам млеко и новине по кућама. Пет година. То ми није тако тешко пало. Заправо, најгоре је што сам био растављен од породице.”

“Колико сте тад имали година?”

“Четрдесет осам.”

“Значи... да сада имате осамдесет четири године?!”

“Правилан рачун.”

“Никад не бих рекао.”

“После пет и нешто година Вери и ћеркама су допустили да напусте Београд. Нашли смо се у Венецуели. У почетку смо становали у једном поткровљу.”

“Како сте успели?”

“Правила се велика пословна зграда. Конкурисао сам и победио. Онда је кренуло. Педесет четврте није било много архитеката у Венецуели. Почео сам да купујем старе куће. Реновирао сам их и дотеривао по своме. Обједињавао сам четири зараде: продаја, куповина, пројектовање, извођење радова.”

“Упорност се исплатила.”

“Увек се исплати. Само пази у чему си упоран, јер и магарац је упоран! ”

“Радићу у сервису, а тражити посао код неког аутоелектричара. Имам искуства у томе.”

“Успех ће доћи. Само неће ноћас и сутра.”

“Разумео сам вашу причу. Да ли бисте ми дали још једну књигу?”

“Наравно.”

Ушли смо у велику кућу. Вера ме је понудила чајем. Допало им се што читам књиге.

Следећи дан, је била субота. Поред базена се сунчала врло лепа жена. Била је то Добривојева ћерка.

Ушао сам у своју собу. Ништа нисам разумео. Ако Добривоје има осамдесет четири године, ни ова жена не може имати мало година. А има тело као да јој је двадесет пет. Посматрао сам је кроз прозор.

6.

Следећег дана је свратио Зоран у сервис.

“Посматрао сам те мало са стране. Заиста радиш.”

“Такав сам. Нећу те обрукати.” Црнац надзорник је пролазио поред нас.

“Шефе, како нови?”

“ Није лош. У почетку су сви добри.”

“Овај ће такав и да остане.”

“Видећемо.”

“Питаћу га да те пребаци на крај траке. Тамо дају бакшиш.”

“Има времена. Свиђа ми се овде. Још сам и као неки шеф Мексиканцима.”

“Мања је лова. У Америци није све у парама, пола је у злату! Боље узми крпу и заради више, него да глумиш шефа без кинте. Сутра имаш слободан дан. Мој кум има ферари. Не ради му алтернатор. Да ли би знао да га поправиш?”

“У Београду сам видео ферари само на филму и то се не сећам баш најбоље како изгледа. Брзо је промакао! Само, сви су алтернатори слични. Можда могу и тај да поправим.”

Климнуо је задовољно главом. Сутрадан је дошао са кумом по мене, у мерцедесу 450, сиво металик боје. Зоранов кум Миша је био Београђанин, у средњим тридесетим, јаке грађе, с црним брковима, увек нешто намрштен или забринут. Заправо је давао себи важан изглед. Становао је у Санта Моници. Лепо место.

Извезао је ферари из гараже. Био је кабриолет, црвене, спортске боје. Миша је објаснио да алтернатор некад ради, а некад не. То могу бити најглупљи кварови. Рекао сам да упали мотор да видимо да ли сад ради. Мотор се моћно огласио. Алтернатор није пунио. Одлучио сам да покушам да га поправим. Само сам бринуо да не добије неки контакт док га скидам и проради. За оправку, поред алата, био ми је потребан и инструмент са волтметром и ометром. Миша није имао такав па смо га купили у продавници. Стајао је свега десет долара. Затим смо се вратили до црвене аждаје. Миша није имао исправну дизалицу. Стао је десним точковима на тротоар. Десна страна је била нешто подигнута. И мотор је био максимално набуџен.

“Можеш ли да се увучеш испод?” упитао је Миша.

“Дај неки картон да легнем. ” Увукао сам се. Испод мотора је било неколико металних шипки. Чували су га од ударца. Извукао сам се.

“Тако су га збуџили да само сервис може да га оправи. Донеси алат да покушам.”

“А алтернатор?”

“Ништа нарочито. Личи на фијатове.”

Донео је алат. Било је јако скучено доле.

“Уђите у кућу. Зваћу вас ако ми будете били потребни. Не волим публику док радим.” Нестали су. Подвукао сам се, издржао колико сам могао, устао, шеткао, поново подвукао, радио, изашао, шетао, враћао се назад. Успео сам да одвијем шрафове који држе алтернатор, али нисам могао да га извадим напоље. Оне металне шипке су сметале. Пробао сам са свих страна, али ништа. Одлучио сам да га расклопим унутар шипки и испитам. Био је то ђаволски тежак посао.

Мали простор ме излуђивао. Нервирао сам се и терао даље. Успео сам да га расклопим. Испитивао сам диоде, ротор, статор. Све је показивало да је у реду. Толики труд узалуд. Почео сам да га склапам. Жица у којој увек има струје, такозвана жива струја закачила је по алтернатору. И требало је да заварничи. Извукао сам се напоље. Клема са акумулатора није била скинута. Заборавио сам то да урадим.

Пробао сам поново. Није варничило. Пратио сам жицу. Од алтернатора до акумулатора ишла је преко мале склопке. Мало сам продрмао. Један шраф је био упола одвијен. Завио сам га. Сада је варничило. Пронашао сам квар. Зато је час радило, час није. Кад би жица на шрафу добила спој, алтернатор је радио.

Сад је био проблем склопити и вратити га на место. Знојио сам се као у сауни. Успео сам. Свирнуо сам. Изашли су из куће.

“Оправљен је.”

“Не причај!”

“Упали мотор.” Стартовао је. Алтернатор је радио.

“Тако је и пре понекад радио.”

“Направи ти један круг и слободно му дај гас. Цимни га мало.” Зашкрипали су велики точкови. Брзо смо га изгубили из вида. Вратио се после десет минута.

“Још ради?”

“Да.”

Ушли смо у гаражу да оставим алат. Имао је неколико бицикала. Маунтин и тркачки.

“Добре ствари”, рекох.

“Одабери један.”

“Стварно?”

“Рекао сам ти.”

Узео сам један тркачки. Поклонио ми је и инструмент и осамдесет долара.

“Знам да ово вреди више, али немам више код себе.”

“Ово је сасвим довољно.” Била је то моја прва зарада у Америци као приватника: инструмент, бицикл и осамдесет долара.

Зоран ме камионом вратио кући.

“Доста ми је дао”, рекох.

“Има овде близу сервис за ферари. Чим се затворе врата за аутом, лакши си за хиљаду долара. Добро је прошао, чак је рекао да ће звати газду фераријевог сервиса и питати да те прими да радиш.”

Занимљив неки човек.

7.

Истуширао сам се, преобукао и пошао у куповину. Одраније сам приметио велику радњу са левис робом. Купио сам пругасте фармерке са косим џеповима и бордо кошуљу. Није било скупо, а изгледало је да може дуго да се носи. Учинило ми се и да сам привлачнији у овој гардероби. То сам вероватно само уображавао.

Сутрадан сам од Зорана добио патике. Црне, кожне, адидас. Сео сам на бицикл. Била је то волшебна ствар. У Америци скоро за све треба ауто. Ово није земља за пешаке. Са бициклом сам свуда стизао. Ишао сам до краја главне улице и назад, по споредним улицама, свуда. Није било бојазни да би ме неки ауто покупио са улице. Возачи су се тако плашили да вас не повреде да сте могли слободно јурити улицом. Наравно, држећи се десне стране.

Био сам пет месеци у Америци и два у Канади. На неки начин ово је био нови почетак.

Имао сам собу поред базена, који сам користио у дане кад нисам радио и у време кад су Добривоје и Вера спавали. То је био неки прећутан договор између нас. Становао сам код добрих и угледних људи, једном приликом су чак бившег краља примили у госте, имао сам сналажљивог пријатеља, знао сам занат, знао сам језик.

Постојале су и лоше ствари. Био сам страшно усамљен. Зоран је био тридесет пет миља далеко, с Добривојем нисам могао да скитам. У ствари, најгоре је што нисам познавао ниједну девојку или слободну жену. Опет проблем. Где да нађем жену, али не да се оженим, већ дружења ради! Досад су само хтели да ме ожене. Добривојева ћерка је била лепа жена, али нисам смео да ризикујем и идем далеко.

На послу сам приметио да се Црнцу многе лепе жене смеше из својих скупих аутомобила. Да ставим и ја нешто велико у тесне панталоне и наступим? Наш сервис би се прочуо; пословођа и шеф, веома курати! И приступачни, не бирају много. Ја чак мање од Црнца!

“Човече, тебе жене баш воле” рекох Црнцу.

“Ја сам macho man.”

“Шта ти је то?” презриво ме је погледао.

“То значи да сваки дан гађам другу рибу.”

“Аха. Разумем.”

Решио сам да и ја покушам да смувам неку. Крајње је време. Окрутна судбино, покажи мало милосрђа! Увече ићи сам на спавање, каква трагедија! У двадесет седам година, у пуној снази. Појавила се једна млађа плавуша са поршеом. Од сталног боравка на отвореном, сунчања поред базена и бициклизма, био сам преплануо и деловао као човек у снази. У сваком случају изгледао сам много боље од Црнца. Једино што нисам имао трико панталоне као он.

“Какву врсту прања желите?” упитао сам је и упадљиво загледао у ноге док се извлачила из аута.

“Обично.”

Написао сам кредом ‘п’. То је значило полирање.

“Дозволите да вас частим.” Загледала се у мене.

“Тако лепа девојка, чиниш ми част. Ако већ немам ту срећу да могу да те позовем на вечеру, ово бар могу да урадим.”

“Није било потребно.” Загледала ме пажљиво. Није био обичај да перач кола мува девојку која вози порше. Мексиканци су штрикали са цревима. Морао сам да пожурим.

“Да ли си слободна вечерас? Сачекао бих те овде, испред сервиса, око осам увече.”

“Не знам да ли ћу имати времена.”

“Остави ми телефон. Зваћу те.”

Мексиканци су завршили посао. Већ је чекао други ауто.

“Доћи ћу ја још овде.”

“Добро.”

Сео сам у порше. Никад више нећу гледати амерички филм. У целом свету је исто: нико неће перача кола. Свуд мораш да успеш, па онда да тражиш жену! Касније сам приметио да су Американке врло самосвесне, односно веома су држале до себе. Дај жени кола, посао, новац, стан и она ће постати мушкарац. Она ће ловити. У Београду сам се надао да ће овде бити лакше за жене. Превара. И то тешка. Било је теже.

Одлучио сам да успем. У свакој телефонској говорници постоји телефонски именик од пар стотина страница. Није везан, закључан, већ слободно стоји на малој полици. Узео сам један и донео у собу. Набавио сам и мапу Лос Анђелеса. На једном папиру сам написао адресе свих аутоелектричара у граду. Проучавао сам колико је то далеко од моје собе. Било је глупо да нађем неки посао педесет километара од Добривоја.

Први слободан дан кренуо сам у акцију. Путовао сам бициклом. Већ сам био у доброј кондицији. Дошао сам до једног сервиса. Имао је само једну дизалицу, један ауто на њој и једног радника. Био је то газда лично. Помислио сам да је то можда и његов ауто на дизалици.

“Добар дан. Нашао сам вашу адресу у именику. Да ли вам је потребан аутоелектричар? Имам неколико година искуства.”

“Не. Имам посла само за себе.”

“Знате ли неког колегу који треба радника?”

“Остави ми телефон. Можда ћу се неког и сетити.” Написао сам Добривојев телефон. Рекао је да ће јавити ако буде неког посла за мене.

Обишао сам још два места са истим успехом.

Свратио сам до Владе. Имао је пуно посла. Његов радник се мучио са халогеним фаровима. Понудио сам се да урадим тај посао.

Био је то BMW. Имао је све остављено за халогенке, требало је само повезати. И фарове су већ учврстили. Нисам радио ни пола сата.

“Готово је.”

“Да видим.”

Радило је. Извадио је двадесет долара.

“Нећу да узмем.”

“А зашто?”

“Нашао си ми посао и стан. Могу мало и да помогнем.”

“Узимај ове паре и дођи да погледаш овај ауто.” Отворио је хаубу старог, али очуваног мерцедеса. Још мало на олдтајмер. Инсталација је била изгорела. Имало је пуно посла. Прихватио сам се да то урадим. Завршио сам два дана касније, после посла у сервису. Тома је изгледао срећан.

“Добар посао.” Извадио је педесет долара и ставио ми у џеп од кошуље. “То што си урадио вреди више, али знај да Тома памти ово.” Извадио је још десет долара. “Иди по пиво.”

Донео сам картон милера.

“Доста је за данас”, рече Тома раднику. Запалио је цигарету и отворио пиво.

“Подсећаш ме на моје прве дане у Америци. Било је то пре пет година. Нисам знао енглески. Нисам имао папире. Оженио сам се са вештицом. Годину и по, док нисам добио зелени картон, сву зараду сам давао њој. Следећих годину и по дана радио сам да бих имао новаца да отворим свој бизнис. Затим сам годину дана радио са променљивом срећом док нисам стекао муштерије. Тек пету годину узимам пape.”

“Не звучи тако много кад је други радио.”

“И по петнаест сати сам црнчио. Моја срећа је што сам ја са села. Оволики рад грађани не би издржали. Запамти ово добро: само се радом овде нешто постиже. Многи овде фантазирају о богатим Американкама и лакој заради, али веруј ми, ништа од тога! Знам многе који су остали јер не могу да скупе паре да се врате. А кад скупе за карту, некако је срамота, брате, вратити се из Америке, без кинте!”

“Како да објасниш земљацима код куће да у филмовима лажу?”

“Никако. Сви би мислили да си будала и неспособан или ленштина.”

Наставили смо да причамо и пијемо. Затим смо отишли по нову дизалицу. Била је огромна. Затим смо још пили. Било је то моје прво пијанство у Калифорнији.

8.

Спријатељио сам се са Вером и Добривојем. Само, увек су држали дистанцу. Добривоје ме посаветовао да одем у банку и отворим штедну књижицу.

“Немам никакве папире осим пасоша без визе. ”

“Кад треба да даш паре, нико то неће гледати. Уложи двадесет, десет, пет долара. Време брзо иде, накупи се то. ”

“Штедим ја паре. ”

“Није то исто. Никада неће бити исто. Пази се, ти си петнест хиљада километара од куће. Овде се не остаје без пара. Сутра ће доћи један мој пријатељ. Каже да ти је нашао посао код неких Арапа, аутоелектричара.”

Добривојев пријатељ је био Београђанин. Наводно је долазио у сервис код мог оца и поправљао кола. Одвезао ме је негде далеко. Није долазило у обзир да овде стигнем и вратим се бициклом.

Стигли смо у сервис. Није одавао некакав ниво. Углавном Арапи унутра. Дали су ми да уградим један радио. Није било тешко. Рекли су да ће ми се јавити. Ништа нису платили за ово везивање. Захвалио сам Добривојевом пријатељу. Објаснио је којим се аутобусима стиже у овај крај.

Сутрадан сам отишао у канцеларију газде сервиса.

“Веома сам вам захвалан, дали сте ми први посао у Калифорнији. Ипак бих да идем даље. Знате, ја сам аутоелектричар. Нашао сам посао. ”

“Јави се на благајну.”

“Хвала вам.”

Климнуо је главом.

Поздравио сам се са Црнцем. Пришао ми је мали, дебео Мексиканац.

“Одлазим. Мајстор сам. Идем да поправљам кола.”

“Ја сам седам година овде.”

“Колика ти је плата?”

“Три долара тридесет центи.”

Толико је имао и на почетку. Требало је разумети газду. Тај рад је једноставно вредео толико. Кад би хтео да плати више раднике, морао би да повећа цене услуга, а онда би поред велике конкуренције пропао.

Добривоје се изненадио кад сам рекао за отказ. Никад се не напушта посао док се са сигурношћу не нађе други, рекао је. Ништа нисам одговорио. Узео сам бицикл и педалао наоколо. Био сам човек од месец и по. Толико сам провео на сваком послу у Америци. Пумпа, аутомеханичар, сервис. Свуда исто. Нисам смео да се јавим Зорану. Цео дан сам се возио. Није имало шта друго да се ради.

Ујутро Добривоје уђе у моју собу.

“Имаш више среће него памети.”

“Тако је све време откако сам кренуо из Београда.”

“Звао је неки човек. Има радњу у северном Холивуду. Оставио је број телефона. Дођи да му се јавиш.”

Окренуо сам написани број. Човек је рекао да му треба аутоелектричар. Мој телефон је добио од колеге код кога сам одлазио да питам за посао. Рекао је адресу сервиса. Добривоје је објаснио како да стигнем тамо. Записао сам улице и кренуо. Повремено сам стајао и питао да ли сам на добром путу. Возио сам око сaт времена. Стигао сам у сиромашни крај. Није био од оних најгорих, али је нагињао ка томе.

Био је то као некакав занатски центар. Мајстори разних занимања имали су радње једна до друге. Паркирао сам свој бицикл мало даље и везао ланцем. Није било у реду да шеф одмах види да немам ауто. То је значило да немам папире ни паре.

“All electrician” писало је на једној гаражи. Није била велика. Места за један ауто унутра и нешто више простора испред. Човек с брковима, средњег раста, пунији, почео да седи, а још млад, у тридесетим, радио је на једном ауту. Лице му је имало нешто источњачко, оријентално.

“Да ли сте ви шеф овде? Долазим у вези с послом.”

Подигао је главу и погледао ме.

“Јесам и потребан ми је радник. Имаш ли искуства у овом послу?”

“Преко пет година.”

“Где си све радио?”

“У Југославији.”

Изгледало је да не зна где је то.

“Дођи ујутро у осам, па ћемо видети.” Захвалио сам се, сео на бицикл и околним улицама пошао назад. Да ме не види нови газда. Одмах сам отишао код Добривоја. И он се обрадовао што сам примљен. Инсталирао је телефон у кућици која је била и његов радни кабинет.

“Можеш одавде да зовеш. И кући зови ако хоћеш. Овде на телефонском рачуну добијеш компјутерску листу са исписаним позивима и ценом сваког разговора. Платићеш тачно за онолико колико си направио рачун.” Захвалио сам се и отишао у кабинет. Јавио сам Зорану да сам променио посао.

“Јеси ли рекао да немаш папире?”

“ Није ме ни питао.”

“Даћу ти ја social security. То је парче папира са мојим именом и бројем на који газда уплаћује социјално и пензионо. Нема слике. То је смишљено да би могао да радиш на црно, на туђе име, а да држава ипак не буде закинута. Ако те буде питао да ли имаш social security кажи да имаш али да ниси понео. Ја ћу ти донети, ако буде потребно. Миша је питао у ферарију. Не треба им за стално електричар. Имају једног по потреби. Чувај тај посао.”

9.

Четрдесет минута сам путовао бициклом. Стигао сам брже него јуче. Већ сам познавао пут. Газда је пио кафу. У кеси сам носио радно одело. Стару кошуљу и фармерке. Газда је показао један ћошак где сам се преобукао.

“Имамо један ауди. Ове ствари му не раде.” Извадио је један папирић. Девет ствари нису биле у реду. Читао сам. Тачка један: ер-кондишн не ради. Престао сам да читам.

“Проблеми?”

“У Југославији не постоје кола са ер-кондишном. Лети, отворите леви и десни прозор, направите промају. Има и шибердах у неким аутима. Зими укључимо грејање.”

“Види следећу тачку.”

“Лабав радио. Ово није проблем.”

“Имате радио у колима?”

“Да.”

“Уради тo.”

Највише сам мрзео уградњу радија. Те мало се искосио, те види се жица, те испрљало се оно, умрљало се оно, антена не стоји право, види се она жица, јел’ ово овако било, што не хвата више станица, што му је овакав звук. Такве ствари.

Овде сам заволео уградњу радија. Морао сам да покажем да и ја знам нешто. Посао је био обављен.

“Идемо даље. Читај.”

“Не ради cruise control. Шта је cruise control?”

“Пошто овде људи пуно времена проводе у колима, да се не би превише умарали, измишљен је систем да притиснеш дугме на блинкеру и ауто иде даље истом брзином, јер му електронски путем карбуратор шаље исту количину горива. Кад хоћеш да промениш брзину, кликнеш блинкером, искључиш cruise control и папучицом гаса регулишеш брзину. Читај даље.”

Покварило се нешто што нисам знао да постоји, а сад је то требало да оправим. Не раде штоп светла. Није био проблем.

“Слушај. Видим ја да си ти радио, али за Америку је твоје искуство недовољно. Ипак, примио бих те. Плата за прва два месеца је сто осамдесет долара недељно.”

Очекивао сам више. Где су тих десет, петнест долара на сат које су имали мајстори. Пристао сам. Скувао је кафу. Био је Јерменин. Звао се Садојан Бедојан. Остао сам до шест увече. Такво је било радно време. Напољу, око поднева било је око четрдесет степени. У гаражи педесет. Затим сам морао четрдесет минута да возим кући.

Истуширао сам се, преобукао и предао извештај Добривоју.

“Није се претргао са платом. Знаш ли тас посао?”

“Припремио је неке кварове за које је претпостављао да не знам да их оправим. Ер-кондишн на пример.” Нисам могао да објашњавам шта је cruise control.

“Зна тај шта ради.”

“После два месеца је повишица.”

“Знаш како се то каже: дај Боже да те цареви узму али ми се нешто Цигани око куће мотају! Он вероватно тако свака два месеца мења раднике. Ја сам познавао шефа једне кланице. Сваког радника, осим неколико сталних, примао је петнаест дана. Надзорник им је говорио: ово je пробни рад. Мораш да се докажеш. Остани и прековремено ако затреба, не забушавај, само ради, газда све прати. Плата сад није нешто, али кад те примимо за стално, овде се добро зарађује. Јадник би падао у несвест од посла, за малу пару, a после петнаест дана би добијао одговор: ниси задовољио. Затим је стизао следећи. Сви су се максимално трудили, а били минимално плаћени. Ипак, има ово и добрих страна. Научићеш нешто и о америчким колима. Није он једини електричар у граду.”

“Тако и ја мислим. Идем да се одмарам. Има доста да се вози и да се ради.”

Донео ми је књигу о Кемал Паши Ататурку. Узео сам књигу и завукао се у собу.

10.

Устао сам у седам сати. Још док сам радио у сервису за прање, Зоран ми је донео електрични будилник. Он је звонио и звонио. Могао је стати само на два начина: да му се прекине довод струје или да се притисне одговарајуће дугме. Одаљио сам га толико од себе да сам морао да устанем и притиснем дугме.

Обријао сам се и сео на бицикл. Болели су ме мишићи од јучерашњег рада и вожње, али сам морао напред. Као милони других широм Америке. Били смо у машини, мали безначајни шрафови, али смо терали даље.

Ваздух је био хладњикав, пријатан, свеж. Сунце је сијало, није још било топло. Допирало је мало и са океана.

Стигао сам мало раније. Преко пута сервиса био је Мек Доналдс. Попио сам кафу и кренуо на посао. Садојан Бедојан је чекао.

Увече сам се одвлачио кући, преоблачио и одлазио у оближњи ликер стор. Узео сам два лабатса. Долар и тридесет центи. Газда је такође био Јерменин. Неки ситан, неугледан човек, симпатичан. Радио је са женом. Она је била пуно лепша од њега. Иако су у оближњем маркету два пива била јефтинија двадесет центи, навраћао сам овде. Допадао сам се власници. Већ с врата сам говорио:

“Never day off.” Они би се насмејали. Био сам чест гост овде. Имали су добар избор пива. Одлазио сам у своју собу, узимао књигу о Кемал Паши Ататурку и читао. Интерсантан чова. Никад није устајао пре поднева. А највећи турски реформатор. Мој човек.

У суботу, ме је Зоран одвезао својој кући. Поново је имао Мексиканца у приколици. Возио је брзо. Кад смо стали да истоваримо Мексиканца, био је блед као смрт. Изгледа да је узбудљиво бити у приколици на сто двадесет.

Код Зорана је био Драган са својим пријатељем, неким типом с брадом. Њих двојица су негде полазили.

“Опет сам примио нашег. Драганов пријатељ. Избацићу и Драгана а камоли овог.”

“Што?”

“Драган ухватио неку богаташицу. Он свира по ресторанима, има веће могућности за упознавање. Што јој не покупиш лову, питам га. Волим је, каже он. Како можеш да је волиш кад има година колико наша кева? Волим је, каже он опет. Свега ми на свету, не мрзим га, али не можемо заједно. Толико смо различити да је немогуће да живимо заједно.”

Сличан проблем сам и ја имао са својим оцем.

“Шта све нисам радио и шта све не радим да зарадим лову, а он нашао рудник пара и каже волим је! У Чикагу сам се намештао да ме ударе кола на прелазу, да наплатим осигурање, возио сам лопове у крађу, а овај неће прстом да мрдне. Не могу то више да подносим.”

“Такав је човек.”

“Немам ја намеру њега да мењам, само нека ми се склони. Имам једну девојку овде. Филипинка је. Плаћа ми триста долара за стан и крешем је. Нисам ја Драган. Питаћу је да ли има неку другарицу за тебе. Иначе, морамо код курви.”

“Немам ништа против.”

“Увече излазим. Остани овде. Фрижидер је пун. Имаш хране, пива, телевизор.”

“Ноћу могу да слушам како крешеш.”

“Стани мало, биће и тога.”

“Стао сам.”

Увече је Зоран изашао. Упржио сам велику шницлу и попио неколико пива. Запалио сам марлборо. Упалио сам телевизор. Много канала. Зоран је био прикључен и на кабловску телевизију, само на комшијин кабал. Бараба човек. Било је лепо у пространој соби уз пиво и телевизор. Овај Зоран није глуп човек.

Ујутро сам видео Филипинку. Била је као и све Филипинке. Мала, црна, тутушкаста, насмејана.

“Ти мени наћи једна девојка”, рекао сам јој. “Ја њу волети целу ноћ. Она теби буде захвална. Ја не бити дуго с девојком. Много волети девојку коју ми доведеш. Она после волети и мене и тебе.”

“Добро.” Смејала се.

Увече ме је Зоран вратио код Добривоја.

11.

Следеће суботе Зоран није дошао. Нисам то ни могао тражити од њега. Филипинка није нашла подобну особу. Бар два сата дневно сам возио бицикл, радио десет сати, недељом пливао у базену. Био сам у животној форми, зар је могуће да ником нисам потребан у толиком граду? Ни већег града, ни веће усамљености и отуђености. Проклетство суботње вечери. Сам на петнаест хиљада километара од куће а толике девојке које би биле срећне са мном и ја са њима.

Истуширао сам се, дотерао, извезао бицикл и полако кренуо. Од раније сам приметио да у једном ресторану ради пуно младих келнерица. Паркирао сам бицикл иза кафане, да га не виде и ушао унутра. Неколико заиста згодних лепршало је кроз салу. Неки тип ми је пришао. Показао сам на шанк. Климнуо је главом.

Сео сам за шанк. Наручио сам хајнекен. Стајао је два долара. Трудио сам се да оставим утисак човека који зна шта је добра ствар. Заправо сам и знао, само нисам имао увек довољно пара.

Шанкерица је била риђа жена у тридесетим годинама. Приметила је мој сексуално изгладнели поглед. Одмах сам осетио да је она моја шанса. Млађе келнерице су купили људи који су имали бар ауто. С бициклом, моје шансе су биле само теоријске. Попио сам два пива. Частио сам шанкерицу. Значајно ме је погледала. Нисам више смео овде да останем. Више од два пива је било напијање. То сам обавио на другим местима. Ушао сам у пуно барова. Свуда сам седео помало и ишао даље.

Нисам имао више новца. Стуштио сам се бициклом до собе. Узео сам остатак плате. Ресторани нису били као у Чикагу. Били су то лепи барови, чисти. Ни гости нису били исте врсте. Чак сам пронашао и ресторан са баштом. У Чикагу нисам видео ниједан.

Напио сам се. Полако сам пошао кући. Из једног ресторана је изашла девојка у невероватно краткој сукњи, са предивним ногама. Погледао сам у назив ресторана. Великим словима је било написано ’Que pasa’? Шта се дешава, значило је на шпанском. Како да одем кући, а да не видим шта се дешава? Такве девојке излазе напоље а ја да одем кући! Било је добро место. Можда се нешто и могло урадити трезан или припит. У мом стању ништа. Дошао сам близу куће. Испред једног ресторана било је паркирано пуно добрих кола и великих мотора. Ушао сам и овде. Било је заиста лепих девојака. Било је и незгодних типова. Непријатно место. Неки разбијач ме мрко погледао. Испио сам пиво и збрисао.

Ујутро сам имао два долара.

У понедељак сам тражио од Бедојана двадесет долара.

“Шта ће ти? У суботу си примио плату.”

“Потрошио сам.”

“Нека жена?”

“Да.”

Извадио је двадесетицу. Заправо, њему је одговарало да будем без новца. Циљ сваког мајстора је био да научи што више штосова, скупи новац и отвори сопствени бизнис. Нисам личио на таквог. У ствари, свратио сам у један електросервис недалеко од Добривоја. Власник је био Американац. Није био у сервису, али радници су ми рекли да му је потребан још један радник.

Код Бедојана сам гледао да научим што више па да пређем код Американца. Испало је да има пуно да се учи. Фарови који се активирају фотоћелијом, чим ауто наиђе на мрачно место, на пример тунел. Фарови који се подижу хидрауликом. Разни аларми. Радија, појачала, огромни звучници, аутоматске антене. Да сам био столар или електричар за кућу, већ бих млатио паре. Овако сам тек учио занат код човека који се није трудио да ме научи. Чак је и обичан, ученички посао представљао проблем. Дође некакав јапански нисан и једноставно не знам да скинем алнасер. Прво не видим ни где је ни како да му приђем. Толико различитих аутмобила. Чак се и Бедојан пред неким аутом презнојавао. Имао сам глуп занат. Механичарима је било много лакше. Ћутао сам, трпео и терао даље.

У суботу, чим сам примио плату, дао сам педесет долара Добривоју за стан, купио хране за не дељу дана и бокс цигарета. И да све поново попијем, имао бих храну и цигарете. И не бих спавао у парку.

У недељу сам одлучио да одем у Холивуд. Показало се да је доста далеко. Морао сам да променим неколико аутобуса. Стигао сам коначно. Sun Set boulevard. Булевар сумрака. Чувено место. Град снова. Кренуо сам полако.

Овде је било доста живо. Улице су биле пуне људи. Чудо за Америку, за људе у аутомобилима. Гледао сам по плочнику: уклесане звезде са именима славних људи из света филма. Подигао сам поглед и пажљивије загледао пролазнике. Малтене сам очекивао да се мимоиђем са Спилбергом. Улица је била пуна бамова, превараната, макроа, проститутки, травестита, разбијача, педера, варалица. Ово је било најгоре од свих лоших места које сам видео.

Где су филмска студија? Где су режисери, глумци, статисти, каква је ово покварена игра? Ушао сам у један бутик. И продавци су изгледали као барабе. Продужио сам даље. Неколико Црнаца је стајало поред улаза у биоскоп. Били су широки колико и високи. Грдосије од људи. Велике главе, велике руке, велике ноге. Ниси могао чак ни да им побегнеш. Један је звизнуо за мном. Уместо да нађем неку девојку, овде хоће да ЈА то постанем! Помислио сам како ли је овде ноћу, кад је дању тако сурово?

Срео сам и неколико курви. Изгледале су мрачно. Видело се да су тешко зарађивале свој новац. Гледале су са мржњом. У Паризу сам био са курвама из Сен Денија. То је било нешто друго. Француске курве кад би се преобукле и појавиле на другој улици, углавном су престајале да личе на курве. Овде као да је разврат ударио тежак жиг на ова напаћена лица. Ко да пожели овакве девојке? Нису оне биле ружне, већ им је недостајало и најмање нежности.

Мора да овде има још нечег што ја не знам да пронађем. Скренуо сам у споредну улицу. Овде је било још горе. Мање пролазника. Какви да су били, ипак су пружали неку сигурност.

Вратио сам се на почетак улице и стао на аутобуску станицу. Одахнуо сам кад је аутобус стигао. Унутра је био скоро све сам Црнац или бела пропалица. Црнци нису хтели да плаћају карту, па су улазили на задња врата. Проклињао сам што сам лепо обучен. Овде треба ићи само необријан и у старом оделу, а ја се тако лепо удесио. Изазивам судбину!

Један Црнац је упао са огромним касетофоном. Грмело је док су Црнци урлали. Проклињао сам што немам шта да попијем. На оваковом месту трезан, са мојим искуством?

Ипак, ко би се овом надао. Холивуд. Град снова. Град најружнијих снова, град кошмара. Одлучио сам да овде више не долазим.

Идуће недеље Зоран је дошао по мене. Испричао сам му како сам се провео.

“Да нисам промашио центар? Можда то није прави Холивуд?”

“Такав је Холивуд.”

“Где могу да се туцају оне рибе са улица?”

“Има тамо хотела. Издају собе на сат. А можеш и у колима.”

“Изгледа прилично опасно.”

“И може да буде. Последњи пут кад сам био, видим згодну црнкињу. Колко пушење, питам. Двадесет долара, каже. Пристанем. Уђемо у неку јазбину. Док ми је пушила, панталоне су ми биле спуштене до земље, изџепарила ми четрдесет пет долара.”

“Не ваља се много занети, кад си са курвом.”

“Чим сам обукао панталоне, видео сам да ме је попалила. Ухватим је за гушу, кад улете неки црнчуга, пимп.”

“Шта је пимп?”

“Макро. Неки двометраш. Задавио би ме као зеца. Ишчупао сам бодеж из појаса, овај што је као брњица од каиша и забио му у стомак. Затим сам запалио.”

“Не знаш да ли је остао жив?”

“Нисам прочитао у штампи да је било убистава у Холивуду тих дана.”

“Кад је тако, боље да гледам порниће на телевизији.”

“Најсигурније кад ти уђе у кола.”

“И пришуња се нека битанга и демолира ме. Или мислим нашао сам добру рибу, а оно травестит.”

“Има и тога.”

“Добро је што си се прикачио на кабловску телевизију. Гледаћу порниће. Где је Драган?”

“Не станујемо више заједно. Објаснио сам ти. Неслагање карактера.”

“А онај његов пријатељ, брадоња?”

“Знаш шта је оно ђубре радило? Оставим га у стану, као сад тебе. Ова секретарица осим што емитује поруке може да снима и разговоре, снимио сам га.”

“Шта каже брадоња?”

“Каже да станује код џукца, али мора да ме трпи. Извадио сам пиштољ и најурио га напоље.”

“Паметно. Ми смо најгора заједница од свих људи који дођу у ову земљу.”

“Идем да се туширам, па ћу у град.”

Ја сам имао проверено друштво: телевизор, шницлу, пиво и цигаре.

12.

Следеће суботе одлучио сам да одем у Беверли Хилс. Било је прилично далеко. Требало је прећи преко огромног брда. После неколико пива није изгледало тако страшно. А нисам ни знао колико је далеко. Неко време сам успевао да возим а затим сам сишао и гурао бицикл поред себе. Неки тип у црвеним спортским колима свирнуо ми је и накезио се. Непријатељски сам га погедао. Дао је гас. Зашкрипале су гуме, нестао је. Е, кад сам кренуо бициклом, има да га возим, нећу да га гурам.

Успон је био приличан. Бар ће повратак бити лак. Мало сам гурао, мало возио. Успео сам да се попнем на сам врх. Одличан поглед пуцао је на све стране. Испред мене, у оба смера, била је велика низбрдица. Можда је најбоље да се вратим назад? Ко зна колика је дуга низбрдица према Беверли Хилсу? Треба то прећи назад. Одлучио сам да не одустајем. Надоле сам ишао као тајфун. Баш је био леп осећај. Дуго сам се спуштао. Стигао сам у Беверли Хилс.

Овде је већ изгледало као у ’Династији’. Имена највећих светских марки блештала су у излозима. Чак су и продавци личили на ексцентричне милионере који раде из досаде. Само добра кола су пролазила улицама. Шта сам ја могао радити са својим бициклом на оваквом месту? Окренуо сам Зоранов број. Није био код куће. Звао сам његовог кума Мишу.

“Здраво, Димитрије овде. Ради ли алтернатор?”

“Ради.”

“Ја сам на Беверли Хилсу. Можеш ли да ми препоручиш неко место где могу да седнем и где ћу имати пара да платим пиво?”

“Како си стигао ту?”

“Твојим бициклом.”

“Не зезај. То је немогуће!”

“Што? Добар је бицикл.”

“Где се тачно налазиш?”

Рекао сам назив улице.

“У близини има добар ресторан. Зове се ‘Рома’. Ту има и наших и нико те неће одрати.”

Нашао сам “Рому”. Није било лоше место. Младићи и девојке у скупој гардероби седели су за својим столовима и испијали скупа пића. Добра кола и мотори били су паркирани около. Одустао сам од овог места. Нашао сам један маркет, узео два хајнекена и сео у парк.

Био сам жедан и брзо сам их попио. Попушио сам и једну цигарету. Затим сам кренуо назад. Било је то дуго путовање кући. Какав Беверли Хилс, какав Холивуд, још је Шерман Оукс и најбољи, само да стигнем до њега.

Вратио сам се по мраку. Једва сам ходао. Код Јерменина сам купио картон пива и увукао се у собу. Зоран ми је позајмио мали фрижидер. Сложио сам пиво унутра, попио једно и скитао по крају.

Вратио сам се око два ујутро. Није ми се још спавало. Донео сам једно пиво из своје собе и ушао у Добривојев кабинет. Телефон је стајао на столу. Спустио сам га на земљу, сео, отпио пиво и окренуо први број. У Југославији. Причао сам и причао. Отишао сам по следеће пиво. У Југославији је било подне. Не сећам се кога сам све звао.

Неко је гласно разговарао код базена кад сам се пробудио. Нисам могао одмах да устанем. Од силног педлања и пива, све ме је болело. Довукао сам се до прозора. Добривојева ћерка и нека девојка су причале поред прозора. Девојка је била лепа. Деловала је хронично попаљена. Како да изађем из собе у овом стању? Купатило је било у Добривојевом кабинету. Шта се може, морао сам да идем и у WC. Изашао сам из собе. Обе су ме погледале.

“Добар дан”, рекох.

“Здраво, Димитрије. Ово је моја сестричина, Марија.”

“Здраво, Марија. Само да се умијем, сад ћу ја да дођем.”

Ушао сам у купатило и пустио туш. Имао је добар притисак воде. Текло је као из ватрогасног шмрка. Овом никад нисам могао да се начудим: иако сам се синоћ и ноћас отровао пивом и цигаретама, опет ми је на неки идиотски начин лепо. Дешавало ми се да легнем рано, попијем врло мало, лепо вечерам, а пробудим се ујутро нерасположен. Изгледа да није све у здравом животу. Вратио сам се до своје собе и изашао у купаћим гаћама. Досад никад нисам улазио у базен кад је било неког из куће. Променио сам правило. Нисам могао да седим поред Добривојеве унуке у фармеркама и кошуљи на плус четрдесет. Појавио сам се у speedo гаћицама. Mucho man стиже, мало више мамуран.

“Касно сам легао”, рекао сам и ушао у воду.

“Лако је теби кад си момак”, рече Добривојева ћерка. Она се звала Александра.

“Ваљда има још слободних овде?” погледао сам у Марију.

”Ја сам удата.”

“Кад? Зашто?”

“Одскора. Нема ни месец дана.”

Безобразно сам је гледао. Мамуран, осећао сам највећу потребу за женом.

“Зашто ме нико није упознао са тобом? Много добро изгледаш. Мора да си нашла неког богаташа, овде их изгеда има много.”

“Није богат.”

“Американац?”

“Да.” Због папира се удала, помислио сам.

“Где си била досад? Где су те крили?”

“Дошла сам из Венецуеле пре неколико месеци.”

“Зато тако добро изгледаш! Српско порекло, венецуеланска клима. Тамо све буја, чуо сам. Скупило се ту пуно ствари. Јеси ли била у Југославији?”

“Пре две године.”

“Како ти изгледају југословенски младићи?”

“Секси су.”

“Да, само им је секс у глави. Овдашњи мисле само о парама.”

“Морам да идем.”

Отишле су, а ја се увукао у своју собу. Што она није уместо Раде дошла у Вегас? Неће дуго остати са Американцем. Њој су дорасли само наши момци. Евентуално Јужноамериканци. Углавном људи који не раде.

Обукао сам се и изашао да прошетам. Стао сам пред говорницом. Окренуо сам број.

“Да ли је то Рада?”

“Ја сам.”

“Овде Димитрије.” Ћутала је.

“Упознали смо се у Вегасу.”

“А, да. Ниси се дуго јављао?”

“Нисам знао има ли сврхе. Има ли?”

“Можемо се наћи, само не данас. Имам нешто договерено. Где станујеш?”

“У Шерман Оуксу. Наш човек. Предратни архитекта. Зове се Добривоје. Жена Вера.”

“Знам га. Радио је нешто за мог оца. Отац ми је предузимач.”

“Кад да те зовем?”

“Неки дан од недеље”

“Јавићу се.” Спустио сам слушалицу. Осећао сам се глупо.

13.

Одлучио сам да одем код Американца и потражим други посао. Нисам хтео да направим грешку и напустим Бедојана док ме не приме на другом месту. И код Бедојана и код Американца, радно време је било од осам до шест. Нисам могао да свратим код Американца ни пре ни после посла. Бедојана сам замолио да дођем мало касније на посао јер као, морам код зубара. Дозволио је, мада је предосећао превару.

Ујутро сам отишао код Американца. Био је то човек у педесетим годинама. Због нечега су му јако дрхтале руке. Сав се тресао. Потенцијални парксиконац. Објаснио сам да тражим посао и да сам долазио пре неколико дана. Дао ми је да погледам један ауто са неисправним алтернатором.

Решио сам проблем. Затражио ми је сошиел секјурити. Дао сам. Рекао је да ће ме назвати. Пожурио сам код Бедојана. Сигурно сам примљен. Имаћу бар педесет посто већу плату.

Бедојан је према мени имао систем вруће-хладно. Час би се чудио докле ћу нешто да запиткујем, час би ме хвалио због добро урађеног посла. Није био лош човек. Радио је што и друге газде у Америци.

Прошло је два дана. Добривоје је дошао у моју собу.

“Звао је онај Американац у вези посла. Каже да би те примио да ниси слагао за social security.”

“Како је сазнао?”

“Није то тешко проверити. Он је газда, има право да зна кога прима на посао. Идем сад горе. Дао сам оглас за кућу. Имам још једну у граду и једну у Венецуели. Зато је долазила моја унука, хоће да издам њој.”

“Па, хоћете ли?”

“Не. Кирија је осамсто долара. Она хоће да плати шесто.”

“Вама две стотине долара ништа не значи.” Погледао ме је у чуду.

“То је за њено добро. То је принцип. Мора научити да, ако хоће велику кућу, мора и да има новца за то, а не да тражи од деде. Ово је Америка. Ова је земља богата што људи размишљају као ја.”

”Искрено, ваша унука ми се веома допала.”

“Није ни чудо. Слични сте. Идем, чекају ме.”

Изашао сам из собе. Погодило ме што нисам добио тај посао. Морао сам се напити.

14.

Вратио сам се уморан с посла. Сваки дан четрдесет минута до посла, плус четрдесет назад, плус десет сати у прегрејаној гаражи у којој сам стално доживљавао нека изненађења. Фабрике аутомобила су се утркивале у иновацијама. Кото све да научи? У последње време ишао сам у радном оделу на посао. Мрзело ме је да се двапут пресвлачим. Како сам био уморан, пошао сам прво у ликер стор да купим два лабатса. Већ с врата газда и газдарица су ме поздравили са: Never day off. Never, одговорио сам и извадио из фрижидера хладно пиво.

Ушла је нова муштерија. Чуло се звонце код отварања врата. Окренуо сам се. Била је то риђа шанкерица, код које сам испијао хајнекен, лепо обучен, обријан, дотеран. Погледала ме је. Био сам у прљавој кошуљи, прљавим панталонама, патикама.

“Како сте?” пришао сам јој. Најрадије бих се сакрио у неку рупу.

“Добро. А ви?”

“Поправљам нешто на колима, па сам дошао по пиво. Ту ја близу станујем. Радите ли вечерас, навратио бих?”

“Сутра пре подне.”

Платила је флашу џина и отишла.

“Добро сам се снашао, шта мислите?”

“Ниси био лош.”

“Али како да свратим сутра пре подне?”

“Never day off.”

“Never.”

Платио сам и отишао кући.

Овог викенда напио сам се већ у петак. Сећам се да сам пио до дванест по околним кафанама. Онда ме прогутао мрак. Следеће што знам је да заправо не знам где сам и да је тек свануло. Нисам имао никакву идеју како сам овде доспео.

Полако сам почињао да се освешћујем. За почетак знао сам да сам у непознатом крају. Врло лош крај. Црнци, Јужноамериканци и бамови спавали су на улицама. у картонским кутијама. Пролазници су били ретки. Где сам? Прошетао сам мало. Угледао сам бицикл, везан за бандеру. Лакнуло ми је.

Улицом је ишао неки човечуљак, јадно одевен. Није изгледао опасно. Пришао сам му.

“Извините, којим путем се иде у Шерман Оукс?”

“Не знам.”

Хтео је да продужи.

“Чекајте, залутао сам. Тарзана, Енцино, мора да знате где је то?”

“Е, па не знам.”

“А који је ово крај?”

“Лос Анђелес, друшкане. Ово ти је down town.”

“Ау!”

“Је л’ доста разговора?”

“Хвала.”

Био сам педесетак километара далеко од куће. Како сам само стигао овде? Нисам имао много времена да размишљам о томе. Одједном сам осетио глад. У близини је био киоск са храном. Узео сам хамбургер пазећи да неки Црнац не искочи из кутије и зграби ми доручак.

Потпуно је свануло. Од хране ми се приспавало. Запамтио сам место где је бицикл и прошетао мало. Наишао сам на биоскоп. Порно филмови. Ући ћу унутра да мало одремам. Сала је била у мраку. Сео сам на прво слободно место. Неки тип са огромним паламаром черечио је малолетницу. Спремао сам се да одремам, кад сам приметио да се нека одвратна сподоба померила неколико столица према мени. Правио сам се да не примећујем шта ради. Још се приближио. Сео је уз мене. Погледао сам га. Правио се да гледа филм. Затим је почео да намешта панталоне. Погледао сам боље по сали. Све сам Црнац од којих су већина спавали. Излетео сам напоље.

На излазу замало се нисам сударио са огромним Црнцем. Овај би могао да ми деформише одређени део тела. Сасвим сам се разбудио. Сео сам на бицикл. Где је Шерман Оукс? Пришао сам једном возачу који је стајао на семафору. Дао је гас и збрисао кроз црвено. На семафору сви држе затворене прозоре у Америци.

Морао сам да питам пролазнике. Нико није знао. Најазад сам се сетио. У продавници новина купио сам карту Лос Анђелеса. Овде се новине не продају у затвореним трафикама као у Европи. Одмах би неко опљачкао продавца. Новине су биле поређане на некаквим полицама и продавале су се буквално на улици.

Пронашао сам на карти где сам. Sanny-slap авенија у којој сам становао, била je врло далеко. Кренуо сам. Возио сам неколико сати. У једном маркету купио сам две велике флаше киселе воде. Једну сам одмах испио а другу понео.

Стигао сам око поднева. Добривоје и Вера су у то доба били у кући и сигурно спавали. Они су живели по тачно утврђеном распореду. Бар не морам да објашњавам зашто нисам ишао на посао. Сручио сам се у кревет. Одмах сам заспао.

Пробудио сам се предвече. Било је сувише каса се јавим Бедојану и дам неко објашњење зашто нисам дошао на посао. Истресао сам новац из џепа. Петнест долара. Може да се преживи до понедељка.

У маркету сам купио паштету, масни сири картон пива budwaisera. Попио сам два пива. Ово суботње вече било је још и најгоре. Без пара и нисам био бар код Зорана да гледам филмове. Нисам нигде излазио. Био сам сувише уморан. После четвртог, заспао сам.

15.

У понедељак, једва сам стигао до Бедојана. Од силног педлања распала ми се десна педала.

Бедојан је седео испред сервиса и пушио. Био је лењ да лично он ради а циција да би држао обученог мајстора. Држао се средине: радио је и запошљавао полумајсторе.

“Није ми било добро у суботу.”

“Хм.”

“Стомак. Мора да сам појео нешто кварно.”

“Ни до телефона ниси могао да дођеш?”

“Све сам мислио биће боље, па ћу доћи.”

“Пара немаш?”

“Ни цента.”

Извадио је спремљен новац из џепа.

“Цела плата. Нисам ништа одбио.”

Јако добар човек. Пропашће због поштења.

“Бедојане, види се да се и ви сећате момачких дана.”

“Сећам се да се за недолазак на посао добијао отказ.”

“То мрачно доба капитализма служи марксистима као потпора за њихове неосноване тврдње како је капитализам нехумано друштво.”

“Само ти ради, сви ће бити врло хумани.”

“Шта има данас да се ради?”

“Уградња радија. На столу ти је сва опрема.”

Ушао сам унутра. Био је то леп комплет: аутоматска антена, радио, појачало, четири велика звучника. Нисам ваљда због овог дошао у Америку?

“Где жели господин звучнике?”

“У вратима.”

Најгоре могуће место за уградњу.

“Антена на кров, вероватно?”

“А. не. Аутоматска. Само на задњем крилу.”

“Супер.”

Почео сам да скидам оплате на вратима. Затим је требало исећи рупе за звучнике и учврстити исте. Поставити аутоматску антену, везати звучнике, појачало, радио и антену. За сто осамдесет долара недељно. У гаражи је било четрдесет степени. Мислим да сам и ја имао толико.

Са педалом у руци стигао сам до куће. Паркирао сам бицикл поред куће. Појавио се Добривоје.

“Добио сам телефонски рачун. Сто седамдесет долара.”

“Колико стаје минут разговора са Београдом?”

“Све овде пише. Ноћна тарифа седамдесет пет центи. Значи да си разговарао четири сата.”

“Да ли ти компјутери икад погреше?”

“Тешко.”

“Дајем сад сто и педесет за стан.”

“За твоје добро однео сам телефон у кућу.”

“Хвала.”

“Нема на чему.”

Увукао сам се у собу. Остало ми је тридесет долара до суботе. Биће за паштету и пиво.

Отишао сам аутобусом на посао. Нисам имао новца за оправку бицикла. Добривоје је тешка срца обећао да ће ми позајмити теретни кондициони бицикл док не оправим свој.

У среду увече, сам поново се напио. Није имало шта друго да се ради. Све пријатеље које сам звао да доћу из Београда одбили су. Нико није имао срца. Нисам имао никакву девојку. Шта човек да ради осим да се напије?

У четвртак сам се једва довукао до посла. Неиспаван и на тешком, очајном бициклу. Успео сам да догурам до поподнева. Тресао сам се као парксиконац, али сам трпео. Бедојану су дошли пријатељи, Либанци. Узели су по пиво. Нико ме није понудио, онако мамурног. Велика неправда према човеку који ти зарађује новац.

Питао сам нешто Бедојана у вези ер-кондишна.

“Правићу party ако ме једног целог дана не будеш ништа питао”, рекао је Бедојан.

“Сутра ћете правити party.”

“Сутра? Како знаш да ме сутра нећеш ништа питати?”

“Зато што ћеш ти сада да ми даш плату за ова три дана и ја одлазим, а ти нађи неког другог.”

“3аиста? ”

“Деведесет долара, молим.”

Ушао је у канцеларију и донео ми новац.

“Ви сте добар човек, Бедојане. Здраво.”

“Здраво.”

Сео сам на бицикл и одвезао до прве рупе која је точила алкохол. Попио сам два пива за шанком и сео на бицикл. Вратио сам се кући. И на овом послу сам издржао месец и по.

Ујутро, као кроз густу маглу се сећам да ме је неко будио. Погледао сам око себе. Електрични будилник био је на земљи. Кабл ишчупан. Изгледа да сам се синоћ гадно напио. Обријао сам се, истуширао и отишао у бар. Нисам долазио до поноћи. Нисам желео да видим Добривоја.

Следећег јутра нисам био мамуран као претходних дана. Отворио сам фрижидер. Било је остатака паштете и млека. Убацио сам то у себе и запалио цигарету. Лежао сам у кревету. Нисам био сигуран да желим да изађем напоље. Неко је куцао. Добривоје. Придигао сам се у кревету.

“Само лежи, нећу дуго”, рече и седе на столицу. “Шта се с тобом дешава?”

“Не радим више код Бедојана.”

“Зашто?”

“Знам све што желите да ми кажете.”

“Да чујем.”

“Да сам требао да код Бедојана добро изучим занат, да бих на другом месту имао већу плату и да бих на крају имао своју фирму.”

“То је једини прави пут.”

“Ја сам човек странпутице! Дакле, шест месеци сам морао провести код Бедојана, па код следећег газде бар годину да скупим капитал за своју фирму. Затим треба годину, две да разрадим свој бизнис и пет да наплатим све. Најмање десет година. Да сам толико радио у Београду, чини ми се да бих више зарадио.”

“Овде се новац углавном зарађује радом. У Београду би више стекао, али једино махинацијама. Радом никад, ни приближно.”

“Имам двадесет седам година. Како да потрошим десет најбољих година радећи као коњ?”

“Мораш да рашчистиш са собом неке ствари.”

“Можда је боље да сам наставио да радим у сервису, а увече похађао курс за програмере.”

Устао је.

“Не могу ти ни на који начин помоћи.”

“Знам.”

Изашао је из собе. Обукао сам се и пошао у шетњу. Сетио сам се нрвог посла на пумпи. Жарко je имао пола комплета Лајоша Зилахија. У дугим ноћима прочитао сам све књиге. Једна, Кад душа замире, говорила је о Америци. Главни јунак долази из Мађарске, не налази обећану земљу и разочаран полази бродом кући. Брод полази, он се предомисли, скаче у океан и враћа се у Америку. Једва сам издржао до краја. Мрзим кад неко кука над својом судбином. Зашто се није боље снашао, мислио сам тада. Некакав млакоња. Не волим такве ствари.

Шта сад? Почео сам да размишљам о повратку кући. Ни то није било једноставно. Нисам имао пара за карту. Много људи је остало у Америци зато што није имало новца да купи карту и врати се кући. Кад би дошли до тог новаца, обично би протекло толико времена да би их било срамота да се врате кући празног џепа. Остајали су, ринтали, а кад би отишли кући, у завичај, често су стизали са узајмљеним новцем и говорили: лепо ми је тамо, Америка је то, што да се вратим? Осамдесет посто људи које сам срео вратило би се само кад би имало где и са чим.

Мене није било срамота да се вратим без пара. Окренуо сам Зоранов број.

“Здраво, Димитрије овде. Дао сам отказ.”

“Зашто?”

“Идем назад за Београд. Не желим више да останем. Имам стан у Београду који се издаје месечно. Нека моји узму пape за шест месеци унапред, однесу твојој кеви на Душановац а ти ми купи карту.”

“Добро сам рекао да ћеш бити последњи кога сам помогао. Нешто само да ти кажем. Ја сам дошао у Калифорнију после четири године у Чикагу. Ти си стигао после четири месеца. Имаш базен у дворишту. Ja немам базен. Имаш занат, знаш језик. Знаш ли колико то вреди у Америци?”

“Знам.”

“Па шта ћеш који андрак онда у Београд?! И зашто си и долазио и то чак довде?”

“Зоране, помози ако хоћеш.”

“Купићу пишану карту!”

Залупио је слушалицу.

Стварно добро рече, стигао сам до самог океана. Или да останем овде или назад. Идем назад.

16.

“Чика Добривоје, идем за Београд. Није за сваког емиграција. Тежак је ово хлеб. Само не враћам се због тога.”

“Него?”

“Уби ме самоћа. Кад би ми дошао неки пријатељ из Београда или да је уместо Раде у Вегас дошла ваша унука, остао бих, сигурно бих остао.”

“Није још све изгубљено.”

“Ја сам изгубљен. Негде сам се сломио. Нисам се плашио да пређем границу без визе, а могли су међу Црнце у затвор да ме убаце. Прошао сам пола Америке, становао међу Црнцима и Јужноамериканцима....”

“И сад кад имаш стан са базеном, идеш назад. Можда ти је таква судбина. Поред све упорности треба имати мало и среће. Шта ћеш радити у Београду? Враћаш се оном од чега си побегао.”

“Тежак пораз, после свега.”

“Говорио сам ти да идеш у банку....”

“Постоји и ноћни шалтер...”

“Враћај се онда, нема ти помоћи.”

“Знам.”

Изашао сам на улицу. Најрадије бих се напио, али нисам имао пара. И то је био проблем: нисам имао више новца. Од Добривоја нисам смео да тражим, од Зорана такође. Авион је полазио за два дана.

Нигде човек не може да пропадне, нити да се уздигне као у Америци. Да сам у Београду, ако ништа друго, искукао бих од пролазника. Овде нису постојали пријатељи, родбина, људи. Сви су живели одвојено. Свако за себе. Пропасти и остати без пара био је највећи грех. Смишљао сам шта да радим. Није чудо што овде има толико уличног криминала. Човек једноставно нема хране, нема пића, нема цигарете, а не могу сви да спавају у станицама за скитнице. И онда пљачка, отима, убија. Град је велики, ко ће га пронаћи, размишља а црева крче. Ако је још наркоман, ето потенцијалног убице.

Нисам био расположен никог да опљачкам, још мање да убијем. Остала ми је још само превара. Сетио сам се Јерменина из ликер стора. Ушао сам у продавницу.

“Today day off”, рече власник уз широк осмех.

“Да ли бисте ми позајмили десет долара? За два дана враћам.”

Још су му уста остала развучена у осмех док није схватио шта тражим од њега. Намрштио се, извадио новчаницу од десет долара и пружио. Захвалио сам се и изашао.

Отишао сам у супермаркет. Нисам знао да су овако велики десет долара а седам месеци сам у Америци. Милер пиво од литар, један долар. Обично сам узимао два лабатса од три деци — долар и тридест центи. Сад сам добио литар, дакле три мале флаше за долар. Цигарете долар и двадесет пет центи. Узео сам две кутије и нешто хране.

Изашао сам из маркета. Из великог мерцедеса изашла јe врло згодна плавуша. Застао сам. Отворила је гепек и почела да вади неке канистере. Затим је дошла до једног аутомата, убацила новац и сипала воду за пиће. У тој комбинацији један галон је био тридесет пет центи. Да је купила већ наточен галон, било би скупље. Америка. Долар има сто центи и сваки треба зарадити, па се тешко троши. Шта би ова лепотица помислила кад би је одвели на неку свадбу где пијани гости потроше хиљаде долара на музику? Овде раде да би имали а код нас да би трошили.

Завукао сам се у собу и отворио милер. Није било тако јако као лабатс али већа количина чинила је исто. Морам послати Јерменину разгледницу из Београда. Симпатичан човек. Једном сам га питао шта би радио ако би неко покушао да га опљачка. Имам револвер, рече. А где је? Извадио је кутију са неупотребљаваним револвером. Док би он отворио кутију, већ би цео рафал био у њему.

Нисам био одушевљен зато што сам га преварио. Али шта сам могао друго? Два дана до поласка без пића и цигара. Катастрофа.

17.

Зоран је дошао камионом по мене. Поздравио сам се са Добривојем. Сели смо у камион. Зоран jе дao гас. Ћутали смо до аеродрома. Паркирао је камион. Ушли смо да чекирамо карту.

“Шта ће бити кад виде да немам америчку визу? ”

“Нико те неће ни погледати. Овде је контрола кад улазиш, а ако хоћеш да одеш, они неће да те плаше, већ се склањају. Само иди, ако ти се иде.”

“Иде ми се.”

“Је л’?”

“Аха.”

“Ево ти двадесет долара да не тражиш први дан.”

“Хвала ти.”

“Ништа ми се не захваљуј. Одлазим. Не могу више да се нервирам. ”

“Што?”

“Ти ме нервираш. Здраво.”

Пољубили смо се. Полако је кренуо ка излазу. Одједном сам хтео да поцепам карту и потрчим за њим. Као онај што је скочио с брода код Зилахија. Издао сам Богдана, чика Перу, тетка Милену, Зорана, Добривоја, себе. Замакао је. Нисам могао више да га видим. Ја сам остао. Осећао сам се бедно. Купио сам две кутије марлбора. Остало ми је седамнест долара.

Ушли смо у авион. Пилот је преко звучника пожелео добродошлицу, стјуардесе су врцкале између седишта, везали смо појасеве, саслушали упутства за случај непредвиђених догађаја. И полетели.

THE END.